Mesec u vodi…

Sva životna energija je zatreperila u meni, svaki nerv je plesao i želeo da izbije vani da probije kožu i oseti moć. Godinama se nisam tako osećala, nisam nešto toliko želela, godinama nisam bila pravo srećna. Tada je u sred noći sijalo sunce, obasjalo mi lice i zalepilo mu osmeh koji se nije mogao skinuti. I pre nego je počelo znala sam da se završava jer je svaki početak kraj a svaki kraj neki novi početak. Ponovo sam sebi pružila ruku. Nisam samoj sebi čestitala. Nisam joj se ni zahvalila. Upoznala sam se sa samom sobom koja se godinama krila u meni i bojala se da izađe. Bojala se svega, bojala se da kaže ko je, da kaže šta je i šta želi da je.
Sada zna.
I sada je sakrivena ali ne u meni sakrivena je prostranstvom. Nedostižno hrleći za njim ona se udaljavala sve više i više i tu je zastala. Tu je stala i sakrila se. Kao uplašeno dete kome srce u grlu kuca. Krije se iza drveta da je niko ne nađe. Jer, dugo nije bila vani i kada je izašla osetila je slobodu, lepotu života, zrake sunca, miris kiše. Videla odsjaj meseca…u vodi. Bila je željna svega toga i nije znala kako da priđe. Kako da dotakne mehur od sapunice a da ga ne probuši? Nije znala da je postojanje tako kratko. Da je to znala nikada ga ne bi dotakla.
Mehur se od samo jednog dodira raspršio u stotinu sitnih kapljica. Kišu je sunce osušilo. Sunce je zašlo za oblake. A samo jednim sasvim nežnim dodirom vode pokvarila je slku meseca koji se ogledao u njoj. Onda je potrčala natrag a u sebi silno želela da opet vidi i oseti sve to. Da oseti život da oseti radost, a ne samo umorne otkucaje srca, srca u grlu. Kada bi bar mogla da ga ispovraća, da ga iskašlje, da ga vrati, samo da ga više ne oseća tu.
Ne.
Tu mu nije mesto.
I dalje je nepomično stajala iza drveta tužno gledajući u nebo sećajući se svih stvari koje je neznanjem uništila i koje možda samo njenom krivicom više ne postoje. I onda joj periferni vid skrenu pažnju.
Videla je boje.
Videla je dugu.
Svaki početak je kraj a svaki kraj početak nečeg drugog.