Kao proleće…

Jutro me je probudilo. Sunce je ugrejalo celu unutrašnjost mog tela. Obnovilo je svaku ćeliju. Srećna sam. Ljubav je u meni.
Ljubav je svuda oko mene. Mogu je osetiti i pružiti. Divan je osećaj kada te sreća obuzima i probudi sve u tebi. Kao proleće, cvetaš, rasteš…mirišeš. Kao prolećno sunce koje nije prejako ali opet greje. Greje sasvim dovoljno da pupoljak procveta, da vrabac zapeva, da se trava zeleni. Kao prolećno jutro sveže i razdragano sa naznakama toplijih intervala. A …. noću sam kao nebo puno zvezda… koje ulepšavaju indigo površinu svojim sjajem svojom lepotom i činjenicom da kada padnu ispunjavaju želje. Baš je dobar osećaj…
Dugo sam spavala, dugo sanjala… Ošamućena sam još uvek. Zbrka mi je u glavi. Neki su snovi bili previše ružni ali opet ne dovoljno da bi bili more. Neki su bili prelepi ali sam se svakako budila. Živela sam u snovima. Živela za snove. Stvarnost je nešto sasvim drugo. Stvarnost je ono što se dešava između ružnih i lepih snova. Kao proleće…
Nešto između zime i leta. Ali je stvarnost lepša i od jednog i od drugog.
Koliko sam samo verovala snovima a nisam znala da me oni samo opterećuju. Nisam verovala da je savršenstvo sve ono što se nalazi na putu, na sredini leta i pada. Onaj međuprostor, ona neizvesnost. Život. On se nalazi na sredini i on je najlepši. Sada znam.
I onda kada ništa nije kako sam zamišljala ja znam da je ipak to najbolje za mene. I kada je dobro i kada nije baš tako dobro. Jer osećaji su konstantni ali ne i uvek probuđeni, postoje i bude se postepeno. Kada se uspava jedan probudi se drugi… nekada su budni istovremeno i stvore dugu u duši. Nekada su kiša , nekada sunce, nekada sneg…. budu i grad. Budu grad onda kada su emocije prejake, kada gore kada ne mogu da se iskažu nego se skupljaju tamo negde unutra, dole. Pa se to dole puni do gore i eksplodira. I tada grmi i seva i bude nevreme. Ali opet… kad to prođe… zasija sunce.
Ali opet da bi bio stvaran, da ne živi u snovima, nadama i fantaziji čovek mora osetiti sve lepote i katastrofe u sebi.