Dva slova…7

Šoljica čaja je stajala na radnom stolu. Uzela je knjigu i tražila stranicu do koje je stala. Nekim čudom stoper nije bio u knjizi već na radnom stolu. Setila se, stigla je do šezdeset treće strane. Podigla je noge na stolicu naspram njene. Na trenutak je skrenula pažnju na stopala. Volela je stopala više nego ijednu drugu stvar na njeom telu. Njena lepa stopala su izgledala nekako natečeno , osećala je njihovu težinu a i umor u celom telu, bila je iscrpljena. Malim nožnim prstom je ovlaš dodirivala treću fioku radnog stola koja je dozivala da je otvori i još jednom pročita pismo. Spustila je noge dole, stavila stoper u knjigu i tiho u sebi ponovila… šezdeset treća strana…. u slučaju da stoper opet nestane. Ustala je sa stolice i otvorila fioku. Bila je iznenadjena, fioka je bila potpuno prazna, ne baš potpuno ipak… u njoj je bio crni zipo upaljac sa veselim zutim slovima, ali… pisma nije bilo. Uhvatila je panika zato što je zavolela to pismo i uživala otkrivajući sve slike skrivene u slici, čak je uživala i gledajući dve glupave rečenice ali… nije ga bilo tu. Ustala je, okrenula se oko svoje ose i kad se vratila na mesto sa kog se počela okretati nalazila se u travnjaku a ispred nje se nalazilo pismo čije su ivice bile vlažne od trave. Nakon jednog treptaja nalazila se na krevetu i čitala je pismo, sa svakim novim treptajem ona se nalazila na sasvim drugom mestu ali je pismo uvek bilo u njenim rukama ili u njenoj blizini. Okrenuala se još jednom oko svoje ose i pogledala radni sto i mesto gde je zadnji put ostavila prsten. Ni njega više nije bilo. Poklopila je lice rukama, protrljala ga nekoliko puta i sela pored računara. Upalila je cigaretu, popila gutljaj čaja i ponovo uzela bezimenu knjigu. Stoper je spustila na radni sto. Otvorila je šezdeset treću stranu i nastavila da čita:

“ Brzinom svetlosti je zatvorio drugu fioku i isto tako brzo otvorio treću. Našao je upaljač. Uzeo ga je a malim prstom očešao parče papira koje je bilo presavijeno nekoliko puta.
Učinilo mu se da je to neko pismo. Možda je ljubavno? Glas sumnje se derao u njegovoj glavi. A ne, ne, ne, to je njena privatnost, odgovorio je svom unutrašnjem glasu. Ma uzmi ga, pretećim glasom je govorio djavolak u njemu. Uzeo je pismo, zatvorio fioku i odneo svojoj usnuloj princezi cigarete upaljač i pepeljaru. Polubio je i udaljio se od nje. Par sekundi je stajao u nekom medjuprostoru dok nije odlučio da sedne kraj računara.
Ruka u kojoj je bio prsten bila je potpuno mokra ali nije želeo da ga ispušta iz ruke. Otvorio je pismo, video je sliku sa hiljadu slika u njoj.
Pažljivo je pogledao sliku i prvo što je video bio je lik neke devojke prekriven maskom, bio je fasciniran njenom lepotom i tajnovitošču. Zatim je video ogledalo i devojku na uglu slike.
Bila je lepa. Video je stariju ženu kraj ogledala, ličila je na njegovu majku. I ona je bila lepa. Video je most i čamce.
Ne, to nije bio most to je bila duga. Video je pisaću mašinu koja nije imala sve tipke. Nedostajale su joj dve. U drugom redu peta, i u trećem druga. Nije mogao da se seti koje je slovo gde stajalo na njegovoj pisaćoj mašini ali ipak mu je nešto palo na pamet. Setio se da je u školi učio slepo kucanje.
Zažmurio je i zamislio da mašina stoji ispred njega.
Namestio je prste tako da dodiruju imaginarnu pisaću mašinu i počeo da kuca slovo po slovo. Q, W, E, R, i otvorio je oči… prvo slovo koje nedostaje je slovo T. Spustio je prste na treći red i nastavio sa kucanjem A, S. Slovo S. T i S. To su slova sa prstena. Ispružio je mokri dlan i zagledao se u slova urezana na prstenu. Ista slova koja nedostaju mašini. Misli su mu pobegle do nje. Zamišljao je kako mu pleše, kako se igra sa maramom tako da sakriva svaki deo tela. Kako prati ritam muzike i ubrzava mu puls, kako uživa u svim stvarima koje radi sa njom. Setio se doručka i njenog smeha, nikada se tako nije smejala kao tog jutra, jutra posle njenog rođendana dok je jela pitu sa piletinom plešući i smejući se… Udahnuo je duboko shvatio da je zaljublen i brzo pobegao od misli kojih se najviše plašio. Vratio se razmišljanju o slovima. Prsten je vrteo između kažiprsta i palca a pogled lagano spuštao ka pismu. Tada je video dve rečenice koje do tada nije primećivao.

“Odvešću te tamo gde želiš da budeš, ti biraš
destinaciju i dužinu putovanja.
Tok svesti.”

Kraj.

Zatvorila je zadnju stranicu knjige I zaspala.