Ples prstima…

Lakirala je nokte… ljubičasta boja. Lak je suv a prsti su spremni da plešu. Nežno je pomerala prste i puštala melodiju iz njih. On je bio tužan, depresivan… pokušavala je da mu popravi raspoloženje. Želela je da ga uhvati za ruke i pokaže mu ples. Govorio joj je da je nekada igrao ali da ga sigurnost da to nije pravi ples ipak sputava I da pokuša. Ona nije odustajala, muzika u ušima joj je davala ritam, njihala se sa svakim slovom, puštala osmehe i širila energiju. Ali onda kada je melodiju klasične muzike zamenio džez videla je da ipak i njegovi prsti plešu, poneseni muzikom. Nije ona uticala na njega, na njih, nije to ni želela, jedino što je htela bilo je da oseti tu muziku i da joj se prepusti. Slike lepih trenutaka su joj se ređale pred očima, htela je da ga razveseli njima…. Osetila je da depresija jenjava… a prijatan zvonki smeh odzvanjao je svuda oko nje… mogla je da ga čuje, da ga vidi i oseti… Nisu morali biti blizu da bi osetili čaroliju izazvanu plesom. Bila je sasvim dovoljna muzika … jedna jedina pesma koja se čula i ovde i tamo. Ta pesma je umela da budi iste osecaje, sinhronizovane misli, pokrete, reci… da pomera prste i da stvara ples… Plesali su skupa… O, da… jesu…