Proleće…

300743.3652547

Otisnula sam korake, utabala beton, rasula snove po njemu. Boje su svuda oko mene. Govore divne reči pevaju najlepše pesme. Ja hodam po njima na vrhovima prstiju plašeći se da ne pomešam savršenu čistinu jedne boje kojom kapi neke sasvim druge. Stopala me golicaju od živosti boja. Smeh se rasipa svuda oko mene i taj smeh, to je sreća izazvana u meni… Srećna sam što sada znam šta znači biti proleće. Savršena usklađenost misli sa melodijom u ušima, a svaki milimetar tela to oseća. Isto kao proleće….uskleđenost boja i mirisa sa vazduhom koji udišeš… lepota, sreća, razdraganost. Dete u meni skakuće od sreće. Trči po zelenoj travi bosim stopalima i boju laka na nožnim prstima utapa u paletu šarenila oko njega. Bela rada moj omiljeni cvet… svuda su oko mene ima ih deset…pedeset ili sto deset… svaka pripada svojoj grupici. Ima ih toliko puno ali ipak nisu potpuno osvojile zelenu površinu trave, dozvoljavaju joj da odmara tuđe oči bojom koja smiruje… A nebo… izvini draga prijateljice mislila sam na Nebo :). Ne moram ništa više da kažem, dovoljno je što sam ga napisala sa velikim slovom… I naravno nešto mora sve to da pokvari… prokleti dim cigarete. Na proleće u meni deluje kao kada sunce sakriju tamni oblaci, mozda mi prija zato što volim kišu a možda su to samo izgovori… svejedno neću je ugasiti, uvek nešto mora da pokvari savršenu usklađenost… da ne bi dosadilo…

3 Replies to “Proleće…”

Leave a Reply

Your email address will not be published.

*