Nešto se pomerilo, za jedan milimetar je dalje ili bliže meni. Ne znam, samo znam da je promenilo mesto.
Istina. Saznanje. Neznanje.
Točak neizvesnosti se vrti u krug.
Tamo gde se zaustavi, srušiće svet. Sva tri sveta su izgrađena u tebi. To su veliki svetovi u kojima ne žive ljudi. Živiš ti u milijardu stanja i izdanja. Sve ono što jesi i sve ono što nisi, sve ono što želiš i sve ono što ne želiš biti. I uvek si zaslepljen i kada si srećan i kada si besan. U oba slučaja ne vidiš ono drugo što se proizvodi u tebi nasuprot onoga što osećaš.
A i to postoji…
Čuju se glasovi, čuje se neka buka tamo negde u daljini ali ti si fokusiran na muziku koja dopire do tebe, muziku koja se čuje iz slušalica lagano ulegnutih u školjku tvog uha. Ti vidiš svet, vidiš sve oko sebe ali u ovoj situaciji melodija prati njihove pokrete, njihove crte lica, čitaš kroz pesmu i zvuk, doživljavaš svet kroz muziku koju slušaš a ne čuješ stvarnost iako znaš da se iza tog zvuka krije nešto drugo što ne čuješ ili prigušeno čuješ. I tada te neko prekine, na trenutak ugasi taj svet, slušalice su ti spuštene, oslonjene na ramena. Muzika i dalje dopire do tebe, ali nema tu snagu nema taj intenzitet. Sada si fokusiran na dve stvari, pratiš situaciju koja je prekinula tvoj svet u kome se samo čuje muzika i uvukla te u svet u kome se nadmeću pesma koja se i dalje jedva čuje ali koju tvoje misli pevaju tamo negde u tebi. I čuju se još neki glasovi. Ljudi pričaju. Osoba pored tebe diše, osoba naspram tebe proizvodi zvuk tako što škrguće zubima.
Čuješ zvukove… bušenja, zujenja, šuštanja, kašljanja, plakanja, smeha… reči, neke reči… nečije, pomešane sa pesmom u tvojoj glavi…
Sada su oba sveta srušena. Onaj iz slušalica jedvačujno dopire do tebe ili samo osećaš takt i znaš da je ta pesma u pozadini. Možda godinama nisi menjao plejlistu, pa si siguran koja je pesma sledeća. Ali priznaješ da nije isto slušati muziku ovako i onako. Sada svet nije tako… melodičan. Ovaj drugi svet je porušen, zapravo porušena je ideja o njemu. Ništa nije sinhronizovano, prepliću se glasnije i tiše note neprijatne muzike i ne znaš gotovo nijednu pesmu napamet. I ostaje ti samo onaj jedan svet… onaj u kome milijardu tebe ispoljava sve svoje osećaje, stanja, želje….fantazije, stvarnosti, tragedije… Taj svet je svet snova. Onda kada se ugase ona dva sveta počinje treći. Kada lagano prestaješ da čuješ da vidiš i da osećaš, kada potoneš u san. Tada si u tvom trećem svetu. U kome si ti svoj junak i najveći neprijatelj. A on se gasi onog momenta kada se probusiš i uploviš u jedan od ona druga dva sveta.
A točak… točak neizvesnosti se i dalje vrti u krug…
Kažu da je ovo jedna od retkih pesama uz koju možeš… dok je slušaš (uz pomoć slušalica) biti tako blizu mora. Možeš ga čuti, osetiti i omirisati…