Poker…

Reči su konačno dobile svoj pravi oblik. Nisu više ni oble, ni okrugle, ni spirale, šiljate su i ne uklapaju se u sliku. Sivo je nebo, ja sam siva.
Lepo mi je. Slika je konačno bistra. U ovoj igri si sam skinuo naočari. Poker je laka igra, samo treba gledati protivnika u oči. Videla sam toliko boja u njima…
Odustajem od igre, odustajem zato što sam dosledna sebi, ne volim one koji igraju prljavo. Predajem ti igru, nadmašio si me u svim trikovima, u svim pokušajima da pobediš… i kada bih ostala do kraja ti bi pobedio, ne zato što sam slabija, već zato što umeš da varaš. A dobro znaš da ne volim unapred da znam kraj, kad ga već znam hoću i da ga doživim. Predala sam se, ne dozvoljavam da mi vređaš inteligenciju zastarelim forama. Nisam maher ali primetim kada je nešto kliše. Ja volim stil, volim drugačije, volim originalnost, volim umetnost. Stid me je da igram na ovakav način, ne treba mi to, ne, zaista. Ne zato što ćeš pobediti, ne ni slučajno. Volim da gubim i kad gubim, gubim sa stilom. Samo ti neću dopustiti tu slobodu da misliš da će prljava igra pobediti.
Odustajem, čak i pre nego sam to izgovorila, ja sam odustala… Odustajem jer mi se gadi, jer ja ne igram na kvarno, ne igram prljavo i ne služim se otrcanim frazama…
Odustajem jer ja u pokeru ne varam.