Dva slova…3

Sedela je kraj računara i nervirala se zbog neujednačene dužine njenih noktiju. Uzela je pribor za nokte i počela da ih turpija.
Pravila je četvrtaste oblike nokta, nisu joj se dopadali zaobljeni, nije volela da budu dugi a ni skroz kratki. Stigla je do domalog prsta leve ruke i zaprepastila se.
Prsten koji je maločas bacila je uredno stajao na njenoj ruci i presijavao se u hiljadu boja tako što je svetlost koja je na njega padala kroz razne uglove proizvodila drugačiju boju.
Konstatovala je prsten i nije želela da mu posveti više pažnje od sasvim dovoljne da ga je primetila. Mamio je sjajem da ga gleda, ali ona nije posustajala, nije ga posmatrala, samo je kraičak njenog oka ipak netremice gledao u njega.
Ponovo se iznervirala jer je znala da sanja i da se takve stvari ne dešavaju u stvarnom zajedničkom svetu u kome je ona živela.
Važnoje ustala sa stolice i htela sebi da dokaže da se ne vara. Otvorilaje vrata sobe i izašla. Otišla je iza kuće.
Trava je već uveliko narasla, ali to je nije sprečilo da potraži prsten koji je nedavno bacila kroz prozor, i koji nije mogao nigde drugo da bude nego utravi, baš tamo gde ga je bacila. Probijala se kroz travu i ugledala izgužvano pismo. Razmišljala je… ako je pismo ovde, ono je svakako lakše od prstena, što dalje govori da je na pogrešnom putu, da je prsten odleteo mnogo dalje od pisma. Mora otići tamo da ga potraži.
Podigla je pismo i promenila mu oblik. Više nije bio izgužvana loptica. Uredno ga je ispravila i presavila na pola.
Krenula je da ga stavi u džep.
I palo joj je napamet da kada bi ga otvorila… možda bi u njemu stajao neki sasvim drugi sadržaj. Bila je srećna jer je uspela da prevari san i svoje nesvesno pa je ponosno otvorila pismo čije su ivice bile vlažne od trave.
Ni jedan pokret niti mimika, nije ni trepnula samo je udahnula duboko…
Opet su tu bile one iste dve rečenice koje ni jednog momenta nije ozbiljno shvatala. Nimalo nisu ličile na neke ljubavne reči.
Više je izgledalo da nemaju smisla, da jedn sa drugom ne moraju nužno biti povezane. Jedna je bila lepršava, nadahnuta a druga potpuno hladna. Ipak je pismo završilo u njenom džepu.
Pošla je par koraka dalje i, nije ni morala da razgrće travu. Prsten je sjajio milionima boja koje su proizvodili kamenčići obasjani sunčevim sjajem.
Bila je srećna jer je znala, jer je bila sigurna da će ga naći tamo. Svesno ga je bacila jer je tada, tog momenta baš to i želela da uradi.
Brzo se vratila poenti svega toga i pogledala domali prst leve ruke i da, naravno, prsten nije mogao biti na dva mesta istovremeno. Na prstu ga nije bilo.
Nije se iznervirala, nije se rastužila samo je podigla prsten i stavila ga u dlan. Opipala je svoj džep da bude sigurna da pismo i dalje stoji tamo, i tek tada je bila spokojna ili možda ravnodušna.. nije nisama znala.
Vratila se u svoju sobu, spustila prsten na sto. Otvorila je pismo i prvo pogledala sliku od hiljadu slika.
Sve slike su i dalje bile tu, bile su iste, na isti način bi ih svaki put tumačila kada bi pogledala sliku sačinjenu od slika.Videla je mašinu i posvetila joj je svu svoju pažnju. Dva slova nedostaju…. dva slova… ista dva slova sa prstena, ma šta ta dva slova predstavljaju više… ??? Počela je da se nervira, jer se u momentu setila milion reči koje počinju tim slovima. Upalila je cigaretu, počela je da se seća sna, sna koji nije ovaj san koji sada živi, nego pravog sna u kome živi i on. On koji je stvaran i opipljiv a ne samo parče hartije i glupavi svetlucavi prsten. Sećala se kako je bilo lepo, kako je lepo samo kada je on tu…
Kada je poljubi za dobro jutro, kada je zagrli za laku noc.
Setivši se njega otvorila je ponovo pismo i pomislila da možda pismo uopšte i nije od njega, ako nije od njega od koga je??? Ustala je sa stolice i otišla do kreveta, bila je umorna od razmišljanja i brzo utonula u san.
Sanjala ga je. Sanjala je kako pokušava da joj objasni poentu svega. Videla je da samo otvara usta ali nije čula glasove. Čitanje sa usana joj je izgledalo nerazumljivo. Uporno mu je govorila da ga ne čuje ali joj nije bilo jasno kako je on tačno razumeo sve što bi ona rekla.
Shvatila je….prestaće previše da razmišlja i pokušaće da se fokusira na njegove reči.
Svu svoju koncentraciju je usmerilaprema njemu. Uspela je da čuje samo jedan glas, jedno slovo, slovo S. Slovo koje nedostaje mašini, slovo urezano na prstenu.
Ništa joj to nije značilo, o slovima je toliko razmišljala da joj je više bilo muka od svega. Vratila se svom razmišljanju i bledo gledala njegove pokrete i pokušaje da joj skrene pažnju. Uzalud, ona je bila u dubokom snu.