Opet sam osetila…. Rekoh sebi ajde da vidim o kojoj pesmi se radi.
Pažljivo sam slušala, bez imalo emocija. Iskreno, nije me bilo briga, nisam ni želela da znam koja je pesma u pitanju, ali nešto me je ipak nateralo da je poslušam. Početak dosadan, kao i svaka njegova pesma ali sam uvod u refren i taj zvuk gitare, bilo je dovoljno. I da… dogodila se lančana reakcija. Spušta glavu, pogled na dole…pali cigaru… priliv osećaja, boje se smenjuju…crvena sam, ona iritantna boja koja hoće da se vratim u prošlost i da ispravim sve pogreške koje smatram ispravnim… i počinje onaj deo, gde more suza ispliva iz mene…
Rukama poklapa čelo i bolno posmatra ekran, mrzeći sebe što je pustila tu pesmu…
Smirla se, opet je počeo dosadan deo. Gasi cigaretu i počinje, njegovo naprezanje da otpeva onako kako treba… i opet mrzi sebe, mrzi suze, mrzi njega…jedva čeka da se pesma konačno završi da bi je pustila još jednom i još jednom i celu noć…
Otvara oči i ne vidi, soba je mutna od maskare i aj-lajnera, protrljala je oči, pesma je počela po drugi put, protrljala je još jednom oči, slika je bila kristalno čista, setila se njega i pogledala na sat.
Jedan i nula pet… neko misli na nju…
Zvuci gitare čuda rade ….jutro lombardos 🙂
Prava čuda rade :). A kao što pesma kaže ” nemam nista s’ tim”
Lepo jutro i tebi želim 🙂