Dva slova…

Dobila je pismo.
Pismo I u pismu prsten. Mali srebrni prsten.
Urezana dva slova, nijedno nije njeno a ni njegovo.
Posmatra prsten, kasnije će čitati pismo.
Lep je, čudan, sa svih strana se naziralo prozirno, svetlucavo kamenje.
Nikada nije videla takav prsten.
Prebacuje ga iz leve u desnu ruku, pa ga opet vraca u levu.
Otvara pismo i počinje da čita. Dve rečenice, samo dve rečenice u pismu i slika.
Slika sa hiljadu slika u njoj. Mora je protumačiti, bitna je poruka koju slika šalje.
Prebacila je prsten u drugu ruku i nastavila da posmatra sliku.
Videla je most i dečaka, dečak sa suzom u oku, videla je crnu mrlju i nešto što liči na lik ili na masku ili je ipak samo lisica ili vuk, a možda nije ni dečak.
Sada most više nije most sada je to duga, a ispod je reka i nekoliko brodova, ne, to su čamci. Stavila je prsten na domali prst. Okrenula je sliku i počela da je tako posmatra.
Videla je pisaću mašinu i sliku na zidu i pored slike ogledalo, mlada žena je stajala na samom uglu slike. Bila je lepa i važna. Dopala joj se.
Pramen kose joj je padao preko lica, bila je vesela.
Pisaća mašina nije imala sve tipke…falile su joj dve.
Otišla je do tastature i zurila u nju, to joj nije pomoglo.
Pokušala je da gugla i nadje sliku pisaće mašine i proveri koja slova nedostaju.
Pogledala je pažljivo ekran pa sliku i shvatila da nedeostaju ona ista slova koja su urezana na prstenu. Upalila je cigaretu i skinula prsten, nekoliko minuta ga je vrtela izmedju kažiprsta i palca. Zaustavila se, ugasila je cigaretu i spustila prsten u dlan, čvrsto ga je stegla i bacila se ponovo na razmatranje slike.
Okretala je opet i mogla jasno videti iste stvari kao i malopre samo što su joj sada pred očima stalno iskakala ona dva slova koje nije umela da protumači.
Ruka joj je bila potpuno znojava, prebacila je prsten u drugu ruku…
Naslonila se na jastuk i sa slikom u ruci zaspala.
U kojoj ruci joj je ostao prsten?