Stisak…

Prsti…prsti se spuštaju jedan po jedan, čuje se tupi zvuk njihovog udaranja o sto. Čeka… čeka da ona krene prva. Platno se izgužvalo, povlači ga na gore, tako da se prave brazde i ulegnuća…to je ona boja, ona boja koju čak ni dvoje ljudi na ovom svetu ne može isto videti i zamisliti kada se spomene…
Ples je vodi ka njemu. Podiže glavu i čeka saksofon. Hitro ustaje i obavija se oko nje, prsti klize, obuhvataju struk. Ukočena je, trnci joj telom prolaze u istom ritmu u kome on vrhom palca povlači platno. Platno dodiruje koleno i golica, uznemirenost raste, telo se bori da oseti svaki dodir a da ostane mirno, nepomično. Neizdrživo, savršeno, razdražljivo. Naježena koža na golom ramenu izaziva njegove usne da ovlaš poljube ili ugrizu.
Stisak… oseća ukopane prste ispod platna, zarivene u kožu… Drugu ruku lagano okreće i podiže gore… nekoliko tonova, nižih. Krv struji, sliva se na dole, ruka se hladi i počinje da trne… tada joj drugu ruku naglim pokretom stavlja iza leđa.
Nemoćna je, zarobljena u plesu, u igri i muzici, divnim zvukovima saksofona. Ne može da se pomeri ni da zaigra. On vodi igru, ali ples je njen. Lagano se opušta stisak i sada su im prsti prepleteni tamo…iza njenih leđa… Saksofon i on… nežno je savija izvijajući joj leđa, telo i dalje pleše. Njegove ruke održavaju ravnotežu. Glavu joj zabacuje pozadi, kosa slobodno pada. Oseća dah na bradi, telo joj bridi. Želi da je poljubi, ugrize bilo šta uradi..ali… i dalje oseća samo dah koji se spušta niz vrat…niz grudi do…Bratela na haljini se spušta niz rame i ne čuje se više ništa… Čuje se samo tišina trenutka.